Jame i nijame se često tumače kao neka jogijska pravila ponašanja, a zapravo su uputstva za srećniji i ispunjeniji život. Svi smo nekad grubi prema sebi, malodušni, uplašeni, vezani, patimo... Jame i nijame služe da nas usmere kako da upoznamo sebe i budemo zadovoljniji i bolji. Ja bih rekla da su jame i nijame prva psihoterapijska praksa, al ja psihologiju učitavam u sve. Izvorno su napisane kao pomoć pri duhovnom napretku i oslobođenje od patnji. Možda na prvu zvuče jednostavno, ali nije uvek lako pridržavati ih se.

Jame i nijame su aktuelne danas kao i pre dvadesetak vekova, kada su nastale. I podjednako se mogu primeniti na današnji, savremeni način života, kao i tada kada su pisane, i zato su toliko interesantne.
Opisane su u Patanđalijevim „Joga sutrama“, zbirci izreka koja je nastala negde između 2. veka pre nove ere i 4. veka nove ere. U ovom tekstu ćemo prikazati jame i nijame kako su opisane u drevnom jogijskom tekstu, ali uz savremeno tumačenje.

ŠIRI KONTEKST

Joga je stara duhovna disciplina koja ima više aspekata, a asane, joga poze koje su prva asocijacija kad se pomene joga, su samo mali deo. Joga ima više vrsta: karma joga – činjenje dobrih dela, bakti joga – joga posvećenosti, predanosti i prepuštenosti božanskom, džnana joga – joga proučavanja starih spisa i učenja; da spomenemo samo neke osnovne. Tu spada i radža joga ili kraljevska joga. Nju je opisao Patanđali u svojoj zbirci izreka –„Joga sutre“. Kraljevski put joge ima 8 krakova (udova, nivoa, grana...) pa se drugačije naziva i aštanga joga (treba razlikovati od savremene popularne aštanga vinjasa joge).

Tih 8 grana joge su:

1. Jame – spoljašnji, društveni kodeks;
2. Nijame – unutrašnji lični kodeks;
3. Asana – joga položaji;
4. Pranajama – tehnike disanja i kontrole daha;
5. Pratjahara – povlačenje čula;
6. Darana – koncentracija;
7. Dijana – meditacija;
8. Samadi – samorealizacija, prosvetljenje.

Kratko ćemo proći kroz svih osam krakova joge, a detaljnije danas kroz jame i nijame.

JAME I NIJAME su jogijskih „10 božjih zapovesti“, „pravila“ ponašanja prema sebi i prema drugima, a zapravo su riznica mudrosti i recepti za srećan život.

ASANE se u drevnim jogičkim spisima veoma malo pominju. Funkcija asana je da nam redovnim vežbanjem obezbedi zdravo, snažno, vitalno i duže mlado telo. Ali ne samo da bi zgodniji mogli da se slikamo za Instagram, nego je to osnova za zdrav, izbalansiran i vitalan um. Jedan od najpoznatijih, savremenih joga učitelja, Ajengar, kaže kako misliš da vladaš svojim mislima kad ne znaš da kontrolišeš svoje prste na nogama. Prvo savladaš kontrolu nad telom (asane), pa kontrolu daha (pranajama) da bi došao do kontrole uma (meditacija). Asane dokazano utiču na smanjenje nivoa stresa, balansiraju rad hormona, tj. žlezda sa unutrašnjim lučenjem, pomažu kod anksioznosti i depresije, ubrzavaju metabolizam i blagotvorno utiču na psihičko i na fizičko zdravlje.

PRANAJAMA – disanje je jedina aktivnost kojom upravlja autonomni nervni sistem, ali možemo i voljno da je kontrolišemo. Sastoji se od dve reči: prāṇa - koja označava dah, životnu energiju i āyāma - koja označava kontrolu udisaja i izdisaja, a samim tim i kontrolu životne energije. Pranajama predstavlja posmatranje i kontrolu daha.

PRATJAHARA – povlačenje čula, ovladavanje umom i čulima. Za čula je uobičajeno da se kreću napolje, gde nailaze na objekte iz sveta, imenuju ih, tumače, vezuju se za njih, žele ih, žele da ih izbegnu, bude im neke emocije i misli. Pratjahara je put u suprotnom pravcu, aktivno, namerno povlačenje svih čula na unutra.

DARANA – koncentracija, fokus uma na neki objekat. Blebletavi um predstavlja mnoštvo malih talasa koji odvraćaju pažnju, a koncentracija je svođenje tih malih talasa na jedan veliki. Sposobnost pažnje na samo jedan objekat bez ometanja od strane čula, senzacija i misli. Darana je preduslov za ulazak u meditaciju.

DIJANA -  meditacija, kontemplacija. Zapravo je stanje beznapornog i kontinuiranog, neometanog usmeravanja pažnje, bez dodatnog truda.

SAMADI – oslobođenje, sjedinjenje pojedinačne svesti sa univerzalnom svešću. U ovom stadijumu potpuno nestaje svest o sebi kao o individualnoj svesti, briše se granica između subjekta i objekta.

JAME I NIJAME

Jame i nijame nazivaju moralnim načelima, iako su više od toga. One su kamen temeljac za joga praksu. U današnje vreme često u jogu krećemo od trećeg koraka, asana, a često se samo tu i zadržimo, ali zapravo su jame i nijame osnova i dobra baza da bi bavljenje asanama donelo ne samo fleksibilnije i snažnije telo i fizičku korist, već i psihički napredak, boljitak i ono što bi mogli da nazovemo efikasan rad na sebi.

Jame

su skup načela kako da se ponašamo prema drugima. I one su ahimsa, satja, asteja, bramačarja i aparigraha.

AHIMSA se tumači kao nenasilje, nepovređivanje. Porede ga sa hrišćanskim „ne ubij“, iako je šire od toga. Hrišćansko se odnosi na ne ubij čoveka, a ahimsa na sva živa bića, od komaraca do ljudi. I ne svodi se samo na „ne ubij“, nego i na ne pričini nikakvu patnju, ne povredi drugo živo biće. I, opet, ne misli samo fizički, nego ne čini nasilje ni mislima, ni rečima, ni delima. Kada nekog mrzimo i želimo mu zlo, to je već protiv ahimse.

Ahimsa podrazumeva još jednu bitnu stvar, a to je nenasilje prema sebi. Kad vežbamo nekad silimo svoje telo i povređujemo ga. Kada radimo naporno preko svojih granica činimo nasilje nad sobom. Kad trpimo nešto. Ahimsa uključuje i nas, apsolutno nenasilje prema sebi.

Ali ahimsa ne znači samo odsustvo nasilja, ahimsa znači prisustvo blagosti, dobrote, uvažavanja drugih oblika postojanja, saosećanje.

Ahimsa znači ljubav prema životu, jer kada volite život, kad zaista volite život, onda ste svesni da i ta bubica, komarac, jagnje ili kokoška isto tako vole život, shvatite da je život u vama i život u njima isti i ljubav prema životu ista. I onda ahimsa dođe prirodno. Ne ubijate jer cenite život kao takav.

Već prva jama ume da bude teška. Koliko je teško ispoštovati ahimsu i ne ubiti komarca koji nam zuji oko glave i ne da da spavamo? A koliko je tek teško gajiti ljubaznost i saosećanje kad je neko neljubazan, nefer, kad nas iseče u saobraćaju, na poslu, pa do porodičnih odnosa i teških reči.

SATJA je istinoljubivost. Satja doslovno znači „govoriti istinu“. Ne laži.

Zvuci jednostavno?

A koliko puta u danu slazemo? Da smo dobro kad nismo dobro. Da nam nije nista, a nesto nam je. Da imamo temperaturu, a zapravo nam se ne ide na posao. Da nemamo vremena za kafu, a zapravo nam se samo ne vidja sa tom osobom... Male bezazlene lazi koje i ne primecujemo... A gde su lazi koje pricamo sami sebi i u koje verujemo? Od povrsnih da cemo od sutra na dijetu do onih koje su duboko u nesvesnom i tek ih treba osvestiti.

Koliko puta slazemo iz najbolje namere? Drugaricu da ce je decko zvati i da joj se ne javlja jer se uplasio, a znamo da se ne javlja jer mu se ne svidja dovoljno. Devojku da se ne vidi da se ugojila. Mamu da je rucak savrsen iako je zagoreo.

Ali šta ako se sad vratimo na ahimsu. Šta ako sad ta istina koju govorimo povređuje nekoga? Šta ako čak namerno nešto govorimo, makar bila i istina, da bismo povredili nekoga? To ne bi trebi da radimo. Istina treba biti rečena blago i na način da ne povredi. I nikako je ne smemo koristiti da bismo povredili nekog namerno.

Sa druge strane, stalno se treba preispitivati da li zaista govorimo istinu ili je to što iznosimo zapravo samo naš stav i naše mišljenje i nema veze sa istinom.

I šta je sa ogovaranjem? Ako pričamo o drugoj osobi, makar i istinu i ako pričamo loše, to je i dalje ogovaranje.

Dakle, istina i istinoljubivost, ali sa saosecanjem i razumevanjem.

ASTEJA je treća jama – uprošćeno rečeno: ne kradi. Asteja se prevodi kao uzdržavanje od uzimanja bilo čega što ti nije otvoreno ponuđeno i dato. Većina ljudi obično prvo pomisli na materijalne stvari, novac, odeću, hranu... Ali asteja se ne odnosi samo na materijalne stvari. Šta još možemo da ukrademo? Možemo li da ukrademo nekome vreme? Recimo ako kasnimo stalno. Možemo li da ukrademo nečiju energiju? Možemo li da ukrademo nečiju ideju? Nečiju pažnju? Ima mnogo stvari o kojima i ne razmišljamo, a moguće ih je ukrasti.

Asteju možemo posmatrati i kao uzvraćanje, ono što uzmeš i koliko uzmeš, ti vrati. To nije trgovina ja tebi, ti meni. Mada može da bude i tako. Ali je šire. Ako dobijete nešto od nekog, dajte nešto nekom drugom. Ako neko prema vama učini gest ljubaznosti i dobrote, učinite i vi nekom drugom i onda će to da se proširi kao zaraza. Ako vama neko ulepša dan, ulepšajte i vi nekom. Ako vam neko pokloni neko znanje, širite dalje.

Asteja je poštovanje vremena i energije drugih, vraćanje dugova i činjenje više dobra nego što se prima. Uzdržavati se od želje i prisvajanja stvari koje nam ne pripadaju, koje su tuđe.

Ovo se odnosi i na tuđe brige i probleme. Ima ljudi koji su skloni ovome. Ne prisvajati ni tuđe brige i probleme, patnje, ne hraniti se time. To ne znači ne pomoći nekome u nevolji. Nego ne identifikovati se, ne hraniti ih, ne vrteti se u krugu, ne plivati u tome, ne praviti svoju patnju od toga.

BRAMAČARJA – kontrola svoje čulnosti, nerasipanje energije. Najčešće se prevodi kao celibat, uzdržavanje od seksualnih odnosa. Ali s obzirom da većina nas neće otići u manastir, ovo posmatramo malo šire.

Bramačarju možemo posmatrati kao poštenje u seksualnim odnosima, kao vođenje računa da time ne povredimo nekog, da ne zloupotrebimo. Ali i kao da ne trošimo seksualnu energiju uzalud.

A možemo da je posmatramo i još šire, kao nerasipanje energije kroz zloupotrebu čula. Poštujemo bramačarju kada ne dozvolimo da čula vladaju našim ponašanjem, nismo motivisani nagonima, ne vode nas potrebe i požuda. Sve što izaziva turbulenciju u umu i emocijama može da se posmatra kao narušavanje bramačarje; kad žudimo i jedemo ukusnu hranu, slušamo glasnu muziku, gledamo nasilne filmove ili se predajemo požudi. Bramačarja traži da preispitaš kako trošiš svoju energiju. Da li ti je miran um ili je uzbuđen? Da li težiš čulnim zadovoljstvima samo radi njih samih? Bramačarja je nedavanje previše energije intenzivnim momentima, vežbanje da smo mirni i u  trenucima najvećeg uzbuđenja, podjednako mirni uvek.

APARIGRAHA – ne grabiti, ne biti pohlepan, ne vezivati se za stvari, neutralisanje želje za sticanjem i gomilanjem bogatstva. Aparigraha znači da uzimamo samo ono što nam je neophodno.

Živimo u potrošačkom društvu koje je potpuno u suprotnosti sa aparigrahom. U našem društvu se stalno podstiče trošenje i gomilanje, grabljenje, kupovina. Stalno nam treba još jedna haljina, pa još jedna torba da je uklopimo sa cipelama, veći stan, noviji telefon...

Aparigraha kaže: pre nego što bilo šta doneseš kući zapitaj se da li ti je to zaista potrebno. Ili gomilaš 12 pari cipela i 15 tašni. Jednom kad imaš toliko stvari, moraš da se brineš o njima, veš da pereš, peglaš, kola da registruješ, servisiraš; jednom kada poseduješ stvar vežeš se za nju, a istina je da stvari dođu i odu. I treba ih samo pustiti. Otarasiti se starih stvari. I ljudi. I ideja. Stavova. Sve što nam ne služi treba pustiti. Stare odnose koje vučemo. Uverenja koje nam je neko ubacio u glavu.

Jer zašto gomilamo? Zašto nam treba više para? Zašto uvek jurimo još? Zašto stalno moramo da imamo više i više po svaku cenu? Iz straha. Iz straha da sutra nećemo imati. Iz nepoverenja u život da će nam i sutra obezbediti da imamo sve što nam treba. Iz brige za budućnost. U jogi se to smatra pogrešnim. Nemati poverenja u život. Ne biti potpuno prepušten toku života nego grčevito strahovati. Aparigraha nas uči poverenju i shvatanju da naše stvarne potrebe nisu ni blizu tolike koliko mislimo. Sloboda od želje da imamo sve više i više je ... pa sloboda.

Nijame

su putokazi kako da se ponašamo prema sebi. To su: sauča, santoša, tapas, svadjaja i išvara pranidana.

SAUČA – čistoća tela i uma. Održavati telo čistim. Održavati prostor u kom se živi čistim. Održavati unutrašnju čistoću. Unutrašnju u smislu zdravog, nesmetanog funkcionisanja unutrašnjih organa, ali i održavanje jasnoće uma. Asane i pranajama su osnovni alati za ovu unutrašnju čistoću. U jogi postoje i različite tehnike čišćenja unutrašnjih organa, sinusa, creva, jetre...  Održavanje spoljašnjosti čistom i urednom ima funkciju da bi se stvorio i lakše održao osećaj mira iznutra.

Koliko je važno održavati fizičku higijenu tela i prostora, toliko je važno sprovoditi i mentalnu higijenu. Unutrašnje čišćenje od misli koje nam štete, od uverenja koja nam ne koriste, od emocija poput mržnje, strasti, besa, požude, pohlepe, zablude i ponosa.

SANTOŠA – skromnost, zadovoljstvo onim što imamo, prihvatanje da postoji svrha za sve. Santoša je jedna od mojih omiljenih. To je prihvatanje života kakav jeste i nalaženje zadovoljstva u trenutku, kakav god on bio i šta god se dešavalo. To je poverenje da je baš tako najbolje za nas i nepopravljiv optimizam da je sve u redu i da će sve biti u redu.

Santoša je uvek videti nešto dobro u svakoj situaciji, koliko god ona bila trenutno bolna ili neprijatna. Kad tešku situaciju posmatraš kao lekciju iz koje nešto naučiš. Kad vezu koja je propala pustiš jer imaš poverenja da dolazi nešto mnogo bolje. Kada otkaz iskoristiš kako bi konačno radio ono što voliš. Kada padne kiša i pukne ti guma, a ti se ne iznerviraš nego budeš zahvalan što uopšte imaš kola na kojima može da ti pukne guma. Zahvalnost sada i ovde, za posao, običan dan, obične stvari.

Santoša se u prevodima iz Joga Sutri interpretira kao najveća sreća, fundamentalno zadovoljstvo koje ne može biti uzdrmano teškim momentima u životu, nepravdom, teškoćom, lošom srećom. Život nesumnjivo nosi svima i lepe i ne tako lepe momente. Santoša je gajenje zahvalnosti prema svemu što život donosi, prihvatanje života kakav jeste, odustajanje od neke zamišljene perfekcije i biti srećan sa onim što se ima.

I ovo se vežba. Da u danima koji su nam loši pronalazimo stvari za koje smo zahvalni. Pa onda da menjamo i pogled na te situacije koje su nam teške. Nalazimo dobre stvari u tome. Okrenemo ih na zezanje. Nađemo nešto duhovito u tome. Biti srećan sa onim što imamo, radije nego biti nesrećan zbog onoga što nemamo.

TAPAS – disciplina, unutrašnja vatra. Tapas je, recimo, volja neophodna da bismo stali na joga prostirku svaki dan, entuzijazam, goruća vatra da se uči. Tapas je posvećenost. Čemu god. Učenju da se svira neki instrument. Želji da se smrša. Ili u jogi posvećenost praksi. Tapas je odlučnost i volja. Disciplina kao put do sreće. Tapas je biti dosledan u svojim namerama. Tapas daje volju. Volja daje motivaciju. Da uradimo neke stvari koje nam se možda baš i ne mile u trenutku jer imamo obavezu i odgvornost prem sebi i neki viši cilj zacrtan pred sobom.

SVAĐAJA – samoproučavanje, samoposmatranje, samopreispitivanje, ali i proučavanje knjiga i spisa. Svako proučavanje sebe koje ima za cilj odgovor na pitanje: "Ko sam zapravo ja?" je svađaja.

I Stari Grci imali su natpis u proročištu u Delfima: Nosce te ipsum – spoznaj samog sebe (Sokrat). Neke tradicije u Indiji svađaju tumače kao kontempliranje o krajnjem, konačnom; druge kao proučavanje dela, navika, funkcionisanja.

Kako se ponašate u životu? Kako se ponašate na joga prostirci? Da li silite? Da li ste suviše nežni i popustljivi prema sebi? Da li se ljutite kada nešto ne možete? Kako reagujete kada vam je teško u pozi? Da li odustajete? Mnogo stvari možete o sebi da naučite samo na joga prostirci. A tek ako se pažljivo posmatrate u životu! Koji su vam obrasci ponašanja? Ko vas iznervira i zbog čega? Kako reagujete na situacije? Da li vam se neke situacije ponavljaju? Ali posmatrajte sebe bez osuđivanja. Nemojte još i da se ljutite na sebe ako nešto uradite kako mislite da treba ili vam se ne sviđa ili ponovite grešku. Kada se pažljivo posmatrate uočićete malo po malo i nesvesne obrasce ponašanja. I to nam daje šansu da ih promenimo. Prvo moramo da ih postanemo svesni da bismo ih menjali.

Ali ni ovde ne treba da zaboravimo ahimsu, treba da prihvatimo i pozdravimo svoja ograničenja, tako shvatamo svoje dobre strane i učimo kako da popravimo loše, one kojima sami sebe povređujemo.

Ne treba zaboraviti da svađaja podrazumeva i proučavanje mudrih knjiga.

IŠVARA PRANIDANA – predanost Uzvišenom, „prostri svoja delanja pred noge božanstva“. Išvara je termin za Boga, ne nekog posebnog, nego onako kako ga mi lično doživljavamo. Vera da postoji nešto veće od nas kako god ga nazivali – univerzum, kolektivna svest, Bog... – i da to nešto zna bolje od nas. Razviti veru u to je išvara pranidana. Molitva je, recimo, išvara pranidana.

Ali išvara pranidana je istovremeno i predavanje samom sebi. Drugim rečima, reč je o poverenju u sebe u smislu neoklevanja i akcije bez konstantnog straha od ishoda. Kada nešto radimo ne vezujući se za rezultat, ali i ne plašeći se rezultata, kada sednemo u avion uprkos paničnom strahu, kada odemo prvi put sami u nepoznatu zemlju, iako ne znamo šta nas tamo čeka... Ukratko kad kažemo životu "Da", i skočimo u neizvesno mi vežbamo išvara pranidanu.

I na kraju zašto sve ovo?

Zbog prosvetljenja? Samadija? Možda za neke od nas koji se predaju tom putu. Za većinu nas biće samo za srećniji i mirniji i ispunjeniji život. Jer svi vrtimo neke naučene obrasce ponašanja, manje ili više (ne)svesne, imamo uverenja o koja se spotičemo, koja nam ne služe, imamo sisteme vrednosti za koja se čvrsto držimo, a čine nas možda nesrećnim; imamo gomilu stvari kojih nismo svesni, ili jesmo, ali ih prihvatamo da smo takvi kakvi jesmo. Neko će jednostavno reći „ja sam tvrdoglav“, ja sam ovakav ili onakav. To je samo identifikacija, nešto što smo toliko puta ponovili da mislimo da smo zaista takvi, da je to deo nas. A nije. Sve je podložno promeni. Samo ako ga osvestimo i poradimo na tome. Svaki deo nas je promenljiv ako odemo dovoljno duboko.

A jame i nijame su tu da nam pomognu da upoznamo sebe i budu nam znakovi pored puta ka lepšem i zadovoljnijem životu.